Grad bez smrti

Kažu da će smrt posjetiti svakoga, od okrutnoga tiranina do najvelikodušnijega čovjeka na svijetu. A baš to je bio Ivica Marinović, velikodušan i ljubazan mladi seljak i svi za njega kažu da nije zaslužio ništa drugo, nego samo najbolje u životu.

Živio je sa svojom ženom, u koju je bio zaljubljen već od djetinjstva, u jednom malom selu u brdima. Bili su poprilično siromašni, ali su bili veoma sretni i nisu se nikad žalili. Jedina stvar koju su željeli je ta da ostanu zajedno zauvijek.

Jedne zime u selo je došla jedna teška bolest i njegova se žena razboljela. Svaki dan joj je bilo sve gore i gore. Nakon mjesec dana borbe s bolesti, jednog jutra se nije probudila.

Seljani su pokopali njegovu ženu na mjesnom groblju. Ivica je znao da ne može ostati u selu jer je puno njihovih uspomena. Nedugo nakon smrti, u proljeće je Ivica spakirao stvari i otišao zauvijek iz sela.

Išao je preko planina i dolina, prolazio kroz krajeve koje nikad nije vidio, prolazio je kroz šume, gdje je često čuo zastrašujuće zvukove koji su dolazili od iza mračnih drveća. Na putovanju je jeo samo ono što je našao na putu, poput raznih životinja, šumskih plodova i slično. Nakon 3 mjeseca lutanja Ivica se zaželio ljudskog društva. Jednoga dana je došao do jednog brda sa kojeg je vidio jednu prekrasni nizinu u kojoj je bio jedan grad u kojemu je vidio lijepe nove kuće. Ivica je krenuo u grad i na ulazu je stajala ploča s natpisom:

''Dobrodošli u Ličku Rječicu, svi su dobrodošli''. Ivica je ušao u grad i u gradu je vidio ono što svaki grad ima: crkva, trgovina, restoran i mali hotel. Ali se začudio kad je vidio u da u gradu nedostaje nešto veoma važno. Lička Rječica nije imala groblje.

Došao je do jednog mještanina i pitao ga: ''Oprostite gospodine, možete li mi reći gdje je vaše groblje?''

Na to pitanje čovjek se počeo smijati i rekao ''U našem gradu nema groblja.''

Ivica se začudio kako u gradu nema groblja na što mu je čovjek odgovorio da ovom gradu ne treba groblje zato što ovdje nitko ne umire, svi su ljudi zdravi i sretni.

Čovjek mu je pokazao malu rječicu i rekao je da je puna mineralima koji su ljekoviti, zato što rijeka dolazi iz jedne špilje koja ja sveta. I rekao je da u ovom gradu nitko se ne razbolijeva i nitko ne umire!

Čovjek je pogledao čovjeka i rekao mu je: ''Sigurno si gladan, dođi danas navečer u restoran na večeru, obećajem da će biti puno hrane za tebe.

Ivica nikad nije čuo tako ludu priču i razmišljao je da ne prihvati ponudu, ali je bio preumoran od puta i pregladan da odbije. I na kraju ipak je prihvatio ponudu.

Čovjek je dao Ivici da se okupa i dao mu je neku svoju odjeću da odjene, zato što je njegova bila pokidana od puta.

Ivica je došao u restoran i bilo je baš kao što je rekao čovjek, stol pun razna hrane: voća, povrća, kruha i mesa. Ivica se dobro najeo i rekao je da nikad nije jeo bolje meso od ovoga i pitao je o koje je to životinje, a nitko mu nije htio reći.

Ivici je odlučio da mu Lička Rječica postane novi dom. Našao je posao kod jednog farmera. Svaku večer nakon posla, Ivica je išao u restoran i tamo ga je svaki dan čekao pun stol hrane.

Nakon nekog vremena Ivica je počeo vjerovati da tu nitko ne umire. Svi su izgledali sretni i zdravi. Ivica je čak pomislio da je tijekom putovanja umro i da je ovo sve raj.

Ali jedne noći Ivica se probudio iz dubokog sna i čuo je neki čudan zvuk. Zvuk je dolazio iz mračne šume koja je okruživala grad. U početku on je samo čuo cvrčke i vukove, ali onda bi čuo nešto poput šaputanja. Mnogo glasova je dolazila iz mračne šume. Ivica to nije mogao shvatiti što je to. Nakon nekog vremena bi zvukovi prestali i on bi ponovno zaspao.

To se ponavljalo svakog dana, nakon posla odlazio je na večeru i onda je otišao kući spavati gdje je čuo zvukove. Nakon nekog vremena više nije ni mogao prestati jesti tu ukusnu hranu.

Stravični, nerazumljivi glasovi dopirali su iz mračne šume, pojačavajući se kao da ga okružuju, tada nestajali brzo kao što su i došli. Ivica je shvatio da mu nešto iz hrane daje te lude snove ali mu to nije puno smetalo zato što mu je ta hrana bila toliko neodoljiva da nije mogao prestati jesti.

Jedne noći kad se probudio čuo je glasove, ali sada iz kuće njegovog šefa. Pogledao je kroz prozor i kroz zavjesu od šefove kuće je vidio tri sjene. To mu je bilo veoma čudno, zbog toga što je šef bio budan tako kasno u noći, a još je imao i društvo. Ivica je čuo kako oni govore: ''Taj momak postaje sve bolesniji svaki dan'', rekao je njegov šef. ''Ako čekamo još puno, on će bit prebolestan za nas da jede.''

''Postao je dosta velik za sada'', rekao je drugi. ''Jesi li ga vidio nedavno? Od njega možemo dobiti 3-4 dobrog ručka od njega.''

''Samo gledajući ga kako radi, već počnem sliniti'', rekao je treći.

Ivičin šef je tada odgovorio: ''Dobro, ubit ću ga sutra, ali mi vi morate pomoći ovaj put. Neću da opet moram ostati budan cijelu noć, kuhajući ga, kao prošli puta.''

Kada je to čuo smučilo mu se i sada zna zašto u Ličkoj Rječici nema groblja. On je jeo tijela mrtvaca i što je najgore, on je sljedeći!!!

Znao je da nema izbora i da mora pobjeći. Istrčao je iz kuće i otrčao je u šumu. Prolazio je u sred noći kroz mračnu šumu, nije ništa vidio, ali je samo trčao ravno da dođe do nekog tko mu može pomoći. Trčao je dokle je mogao. Nakon nekog vremena srušio se, u ušima je čuo otkucaje svoga srca.

Počeli su se čuti oni glasovi ponovno. Glasovi su postajali sve glasniji i glasniji, i napokon je uspio čuti što to glasovi govore:

''Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!''

To je bilo u trenutku kada je mjesečeva svijetlost prodrla kroz grane drveća i tako na mjesečini je mogao vidjeti prizor od kojeg mu se krv sledila. Šuma je bila puna ljudskih kostiju, lubanja, ruka, nogu i prstiju. Možda su oni bili samo putnici poput Ivice. Šaputanje je postalo još glasnije:

'' Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!''

Kao što sam rekao, Ivica je bio dobar čovjek i htio je pomoći njihovim dušama. Ivica je bio prestravljen, umoran i bolestan, ali je znao što treba učiniti. Našao je veliki kamen i iskopao je jedan veliki grob. Nakon nekoliko sati kopanja, njegove ruke su bile izrezane i krvarile su. Stavio je kosti u grob i zatrpao ga je sa zemljom.

Nakon što je pokrio sve kosti sa zemljom, glasovi su odjednom prestali i noć je postala ponovno tiha. Ivica je tada nastavio dalje trčati i nestao je u mraku šume.

Nakon nekoliko dana Ivica je stigao u jedan grad, gdje je odmah potražio šerifa. Ispričao je cijelu priču jednom policajcu, koji mu naravno nije odmah povjerovao, ali je posumnjao da bi to mogla biti istina zato što su i prije neki ljudi odlazili u taj grad, a nitko se nikad nije vratio. Policajac je pristao s njime otići natrag u grad.

Kada su došli u grad, ulice grada su bile prazne. Pokušavali su nekoga dozvati, ali se nitko nije javio. Kada su otvorili vrata restorana, vidjeli su zastrašujući prizor. Bila je jedna večera odjednom smrznuta u vremenu. Stolovi su bili puni pokvarene, smrdljive hrane. Na stolcima su sjedili mrtvi građani Ličke Rječice, na njihovim licima se moglo vidjeti da su umrli u velikim bolovima, njihova koža je bila ljubičaste boje.

Tada se policajac okrenuo prema Ivici i rekao: ''Ti su se ljudi sigurno otrovali hranom.'', i uzeo je jedan dio mesa da ga ispita u laboratoriju.

Došli je još ljudi iz drugog grada koji su pomogli zakopati tijela pokojnika da se ne bi širila bolest, stvorivši tako prvo groblje Ličke Rječice.

Ivica je znao da se nisu otrovali hranom, nego da pokopavši kosti iz šume, njihove duše su se osvetile njihovim ubojicama prije odlaska na posljednje počivalište.

Ivica se odselio u drugi grad, koji je imao groblje, i Ivica je shvatio da od smrti ne možeš pobjeći i da svatko od nas jednom mora umrijeti.

Obećanje

U Ličkoj Rječici živjela su dva mladića koji su se zvali Marko i Stjepan. Oni su bili najbolji prijatelji, toliko da su jedan drugom obećali da će biti kumovi jedan drugom kada su budu ženili. Uzeli su nož i zarezali su ruku i spojili ih da to obećaju i krvlju.

Kada su odrasli, postali su jako različiti ljudi. Marko je bio dobar čovjek, radio je na imanju svoga oca, bio je vrijedan, uvijek je htio pomoći. Stjepan je bio nezaposlen, trošio je puno novaca svojeg oca u barovima i na kockanje. Marko ga je upozoravao da mu to nije dobro i da bi se trebao negdje zaposliti, ali mu je Stjepan rekao da se ne brine za njega. Jednog dana Stjepan je izgubio puno novaca na kartanju, a nije više imao od koga posuditi i sljedeće jutro je pronađen mrtav u jednoj uličici.

Marko je nekoliko mjeseci redovito posjećivao Stjepanov grob na malom lokalnom groblju nedaleko od grada. Marko je znao da mora nastaviti svoj život, što je i učinio. Godinu dana kasnije upoznao je jednu mladu djevojku koja se zvala Marija, koja se tek doselila u grad. Šest mjeseci poslije odlučili su se vjenčati.

Tada se Marko sjetio obećanja koje je napravio sa Stjepanom dok su bili djeca. Stjepan je bio mrtav, pa, jasno, nije mogao mu biti kum. Ali Marko je osjetio da barem treba poštivati svoje obećanje i pitati ga, bio on živ ili mrtav. A, osim toga Marko je bio i malo praznovjeran. I smatrao je da bi Stjepan mogao doći kao duh i uništiti njegov život ako ga ne pita.

Jedne noći Marko je otišao na mjesno groblje. Otvorio je vrata groblja koja su glasno škripala dok ih je otvarao. Otišao je do Stjepanovog groba i rekao mu o planovima za vjenčanje. ''Sjećaš li se onoga što smo si obećali dok smo bili djeca?'', pitao je Marko. ''Bilo bi lijepo kad bi mi mogao biti kum, ali kad si mrtav i…….''

Ali prije nego što je Marko završio rečenicu, osjetio je da tlo počinje podrhtavati pod njim. Postajalo je sve jače i jače, i svjetlo se pojavilo na nebu. Otvorila se velika rupa tamo gdje je bio Stjepanov grob. Marku se krv sledila u žilama kad je se Stjepan počeo polako dizati iz zemlje, njegovo lice je bilo isto kao kada je sahranjen.

''Lijepo od tebe što si došao i pitao me.'', rekao je Stjepan. ''Mislio sam da nećeš nikad doći.'' Marko je jedva progovorio: ''Pa…….ti si bio mrtav, kako to da se nisi uopće promijenio?''

''Ne puštaju ljude u Raj tko je nešto obećao i nije ispunio.'', odgovorio je Stjepan. ''Tako sam ja ležao ovdje cijelo vrijeme. I bit ću i dalje prisiljen, ako mi ne daš da ispunim obećanje i budem ti kum na tvom vjenčanju.''

Marko je shvatio da ne može ništa drugo nego pomoći prijatelju. Tako je on njega odveo u grad. Ne moram ni reći kako su građani bili prestravljeni i začuđeni kada su vidjeli Stjepana, kojega su sahranili prije godinu dana, koji se vratio nazad živ. Kada su vidjeli da je isti kao što je bio, stanovnici su ga počeli ponovno prihvaćati, iako je već bio mrtav.

Došao je i dan vjenčanja, svi su se zabavljali do ranih jutarnjih sati. Dok je Marko uživao u sporom valceru sa Marijom, Stjepan ga potapšao po ramenu i rekao:

''Vrijeme je da idem. Bilo bi lijepo da me ti otpratiš do groblja. Tako se možemo oprostiti…''

Marko je poljubio Mariju i rekao: ''Vratit ću se ovdje, obećajem ti.''

Njih dvojica su krenuli na groblje, većinom su šutjeli. Stjepan je gledao u sjaj zvijezda s osmijehom na licu. Kada su došli do groblja Stjepan je otvorio vrata, a sada nisu bili s druge strane stari, kameni grobovi, nego zlatni put koji vodi kroz predivnu šumu sa šarenim voćkama. Pjesma ptica je bila nešto najljepše što je Marko ikad čuo.

''Da li je to Raj'', Marko je pitao Stjepana

''Mora biti'', odgovorio je Stjepan. ''Ali ti ne možeš ići, još nije tvoje vrijeme. A usto ti imaš i ženu koja te čeka u gradu.''

Marko je znao da mora ići nazad, ali nije mogao maknuti pogled s tih ljepota Raja. ''Mogu li ići s tobom?'', pitao je Marko. ''Izaći ću za nekoliko minuta, obećajem. Moram vidjeti kako je unutra.

Stjepan je znao da Marku duguje uslugu, pa mu je dopustio da ga slijedi unutra. Oni su šetali kroz predivne šume, livade i plaže, Marko je razmišljao o tome kako je to ljepše tisuću puta nego što su govorili da će biti. Marku su došle suze na oči od tih svih ljepota.

Kada je pogledao na sat, začudio se što je već prošao jedan sat otkako je on ovdje, a izgledalo je samo kao da je prošlo samo nekoliko minuta. Marko je htio nastaviti hodati, ali je ipak potapšao Stjepana po ramenu i rekao da mora ići.

''U redu onda.'', rekao je Stjepan s osmjehom. ''Možda ćemo se vidjeti jednog dana.''

Rekavši to, svijet oko njih je nestao i Marko se ponovno našao na mračnom groblju. Nije mogao dočekati da dođe u grad i kaže Mariji što ih čeka s druge strane. Ali dok je hodao grobljem primijetio je da se nešto čudno dogodilo. Staro, malo groblje sada je bilo popunjeno novim grobovima, velikim spomenicima i mauzolejima.

Kad je došao u grad, pomislio je da je skrenuo negdje s puta i došao u krivi grad, jer je grad bio pun visokih zgrada od stakla i čelika. Ljudi su bili čudno obučeni i gledali su u njega kao da je neko čudovište. ''Gdje sam ja?'', upitao je prolaznika. ''Ti si u Ličkoj Rječici.'', odgovorio mu začuđeno. ''Što je s tobom? Da li si pijan ili što?''

Marko je već bio prestravljen. Pitao je po gradu za Mariju, ali nitko nije čuo za nju. Pokušao je naći svećenika koji ih je vjenčao, ali bezuspješno. Tamo je naišao na jednog svećenika kojem je ispričao cijelu priču o tome kako je otišao na groblje odvesti mrtvog prijatelja i ostalo. Svećenik se počeo smijati i naravno nije mu vjerovao i rekao je:

''Nemoj govoriti gluposti. Čuo sam tu staru priču o duhovima već milijun puta.''

''O čemu govorite?'', pitao je Marko.

Svećenik je zapalio cigaru i tada je rekao Marku da je to stara priča o mladoženji koji je nestao na dan vjenčanja, a mlada, kada je vidjela da je on nestao, razboljela se i umrla.

''To nije moguće!!!'', vikao je Marko.

Svećenik je izvadio debelu, prašnjavu knjigu s vrha police. Otvorio je knjigu i rekao:

''Ne kažem da je to istinita priča, ali imam stare crkvene spise o tome.''

Našao je zapis o vjenčanju, pokazao ih Marku i rekao: ''Vidiš? Evo ih, vjenčani prije 150 godina.'' Marko je pogledao u zapis i ''smrznuo se''. Imena koja su pisala su bila Marija i Marko.

Marko nije ispunio ono što je obećao Mariji da će se vratiti, a nije se vratio. Marko nikad nije povjerovao da ga nije bilo 150 godina. Marko je otišao ponovno na groblje i nikad se više nije vratio. Nitko ne zna što je bilo s njime. Zapravo, govori se da njegov duh još uvijek luta starim dijelom groblja u Ličkoj Rječici, izvan Raja. Ako želite ići pomoći njemu da nađe Mariju, bolje nemojte, zbog toga što je već bilo desetak slučaja da je netko otišao na taj dio groblja i nikad se nije vratio.

Lutka

Djevojčica po imenu Kristina, jako je voljela lutke i imala je kolekciju lutaka. Jednoga dana u njezinom gradu se otvorila prodavaonica lutaka. Osobito joj se svidjela jedna lutka koja je dizala ruku i imala ispružena dva prsta. Roditelji su udovoljili njenoj želji, ali pri kupnji, prodavačica im je rekla da ne smiju Kristinu ostaviti samu s lutkom! Roditelji to nisu shvaćali ozbiljno. Nakon nekoliko dana, roditelji su morali na poslovnu večeru. Kada su se vratili, čekao ih je zapanjujući prizor - mrtva djevojčica, njihova Kristina. Pokraj nje je bila polegnuta krvava lutka, koja je sada pokazivala tri ispružena prsta - treća žrtva!

Incident u dizalu

Ovo je jedna od najtrajnijih i najpopularnijih urbanih legendi kasnog dvadesetog stoljeća. Moderni oblik priče pojavio se ranih 1980-tih. U priči veliki crnac, držeći psa na uzici, uđe u dizalo u kojem su bile dvije ili tri sredovječne bjelkinje. On kaže “Sjedi!” ili “Sjedni, Damo!” a žene misleći da je razbojnik, sjednu na pod. Smijući se on objasni da je govorio psu. Poslije one saznaju da je čovjek bio bejzbolska zvijezda Reggie Jackson. Uz bezbrojne varijacije o okruženju, samoj zapovijedi psu, identitetu slavne osobe i događajima poslije, legenda nastavlja kružiti blizu dva desetljeća poslije i u Americi i izvan nje. Očiti rasistički podtekst te legende uključuje mišljenje da su bijelcima svi crnci isti i da ne razumiju njihove naglaske. Kako bijele žrtve očekuju najgore od crnog čovjeka u dizalu (koji je nekad u pratnji psa/ili tjelesnih čuvara), one pogrešno shvate njegove riječi na najgori mogući način. Ono što naizgled “ispričava” taj rasizam jest činjenica da je crnac dobrodušan i velikodušan. Komična osobnost glumca Eddieja Murphyja pomaže da se legenda poveže uz njega, ali Murphy je snažno zanijekao da mu se išta takvoga dogodilo.

Dečkova smrt

Mladi par je parkiran na mračnome mjestu za ljubavnike. Kada odluče krenuti kući, auto ne može upaliti. Dečko kaže da će odšetati do glavne ceste i potražiti pomoć, te da njegova djevojka treba zaključati vrata i čekati u autu. Kada se njezin dečko ne vrati dugo vremena, djevojka počne paničariti. Vidi čudne sjene kako se miču po prednjem staklu i čuje grebanje po krovu. Ona sjedi u autu cijelu noć dok se zastrašujući zvukovi i slike nastavljaju. U zoru ona čuje da netko dolazi i vidi policajca koji je zove da izađe iz auta. Počinje je odvoditi, upozoravajući je da se ne okreće. Ali ona se ipak okrene i ugleda beživotno tijelo svoga dečka kako visi obješeno za noge s grane iznad auta - njegovi su nokti bili grebali po krovu dok je krv curila niz vjetrobran. Nekada priča kaže da joj je kosa potpuno posijedila od šoka. Pripovjedači ²Dečkove smrti² često preciziraju mjesto radnje i ukrase priču detaljima zastrašujućih zvukova struganja, grebanja, kucanja i kapanja te promatranjem sablasnih sjena, odraza i slično. To je omiljena legenda za prepričavanje kod logorskih vatri, na tulumima i sličnim društvenim okupljanjima. Legenda se preselila i u Europu, gdje je karakterističan detalj da je ubojica odrezao dečku glavu i da sjedi na autu premećući glavom po krovu. Poput Lotove žene u biblijskoj priči o Sodomi i Gomori, ili Poput Orfeja koji napušta podzemlje u grčkom mitu, kada se djevojci kaže da se ne okreće ona ne posluša. U narodnim pričama tabui svih vrsta uvijek se krše.

Sudar Kamiona

Stariji par je probudila zaglusujuci tresak u pola noci. Probudili su se i vidjeli da su se na kraju njihovog imanja sudarila dva kamiona. Policija je dosla, pokupila tijela i zamolila farmere da se malo strpe dok ne odvuku olupine kamiona. Medjutim nakon par nedjelja, ljuti domacin je pozvao policiju i zahtijevao da se, zbog nevjerovatnog smrada, olupine smjesta odvuku. Dosao je tegljac i kad je odvuko prvi kamion, vidjeo je od cega dolazi smrad. Naime, izmedju dva kamiona, stajala je smrskana WW Buba sa jos 3 putnika u njoj.

Neobjasnjive Smrti

U izvesnoj bolnici stalno su se desavale neobjasnjive smrti. Ljekari nikako nijesu mogli da objasne zasto su pacijenti umirali nakon odlicno izvedenih operacija, nakon kojih su se nalazili u stabilnom stanju. Tehnicari su bezbroj puta proverili ispravnost svih aparata za odrzavanje zivota, odrzani su mnogi sastanci i diskusije, ali odgovora nije bilo. Onda su odlucili da postave kameru u sobu za intenzivnu negu. Sta su otkrili? Uvece, u odgovarajuce vrijeme, kada nije bilo drugog bolnickog osoblja, usla je cistacica, iskljucila aparate za odrzavanje zivota, ukljucila usisivac u tu uticnicu (posto je bila jedina u sobi), usisala sobu, obrisala prasinu, promenila posteljinu, i kad je zavrsila, sve je vratila u onakvo stanje u kakvom ga je zatekla...

Smrtonosne Cizme

Pre vise od 100 godina kauboj je upucao zvecarku. Kako nije bila mrtva, gazio ju je sve dok nije umrla. Ali za nekoliko dana, covjek se misteriozno razbolijo i umro. Kada mu je sin porastao, ponosno je uzeo oceve cizme i poceo da ih nosi, ali nakon par dana se razbolijo i umro. Njegova zena, koja je tada bila trudna, uzela je cizme, i kad je njen sin stasao, dala mu je cizme i rekla: "Tvoj otac i deda su umrli u ovim cizmama. Dobro ih cuvaj." Ali nakon par dana, sin je umro. Tada je neko konacno otkrio da je u cizmama ostao zvecarkin otrovni zub, u kome je ostalo dovoljno otrova bar za jos par generacija.

Dobitnicu na lutriji udario GROM!

Samo dva sata pošto je na lutriji zaradila velike pare izvesnu Juliju je šapom po glavi udario pas po imenu Grom, njen kućni ljubimac, tražeći na taj način večeru. Naravno, hrana je brzo stigla. Pa sad neka neko kaže da naslov ne odgovara priči!

Urbani mitovi koji to nisu…
Urbane legende se prepričavaju od usta do usta i, što su zanimljivije, putuju brže. Ponekad se desi da neko od onih koji prepričava neki od ovih mitova, iako u dubini duše sumnja da se tako nešto zaista dogodilo, u stvari prepričava istiniti događaj. Evo nekoliko takvih neverovatnih, ali istinitih priča koje su mnogi slušaoci istih doživeli „samo“ kao urbane legende.

U noći kada je Titanik udario u ledeni breg i potom potonuo (14. april 1912.) putnicima broda je prikazivan nemi film „Posejdonova avantura“.

Kada je u jednoj crkvi u Nebraski došlo do eksplozije (1950.) svi članovi crkvenog hora su preživeli zahvaljujući tome što su baš svi zakasnili na probu.

Policajac je kelnerici u jednom restoranu obećao pola premije na lotou i, pošto su se svi brojevi „skockali“ on je dobio 6 miliona dolara. Održao je reč i kelenerica je dobila najveći „bakšiš“ u istoriji – 3 miliončića. Ovo se dogodilo 1984. godine, a po ovoj priči je i snimljen film „It could happen to you“ sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. U originalnom događaju policajac se zvao Robert Kaningem, a kelnerica Filis Penzo. A picerija je bila „Salova picerija“ u Njujorku.

Skoti Tarnbul je 25. marta 1995. godine u kolačiću sreće (koji se deli uglavnom po kineskim restoranima) pronašao kombinaciju brojeva koje mu je kolačić predlagao za igru na lotou. Bili su to brojevi 10, 24 , 27, 29, 40 i 46. Kasnije istog dana, njegova žena Barbara je u jednom drugom kolačiću sreće pronašla istu kombinaciju brojeva. I oboje su je odigrali sutradan. I oboje su dobili po 814 hiljada dolara na teksaškoj lutriji!

Havajska legenda: Svako ko uzme, odnese (ukrade) kamen sa havajskih plaža (Havajski vulkanski nacionalni park) biće kažnjen – boginja vatre i vulkana Pele će mu doneti mnoge nesreće. Na stotine turista koji su za uspomenu uzeli poneki kamenčić sa ove plaže, posle nekog vremena su ga poštom vratili žaleći se na lošu sreću u životu: umirali su im kućni ljubimci, dobijali su otkaze na poslu, imali zdravstvenih problema…

Vilijem Kari iz Bostona je 1990. osvojio na lutriji 3,6 miliona dolara i odmah potom umro od srčanog udara izazvanog velikom srećom. Četrnaest godina kasnije dobitnika na lotou Karla Atvuda je samo jedan sat posle dobitka pregazio kamion.
Margaret Jorgenson je umrla 1951. godine, a testamentom svoj imetak (700 hiljada dolara) ostavila izvanredno ljubaznom čoveku koga je upoznala na putu u Čikago i sa kojim se poznavala samo četiri sata!
(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Vodoinstalater

Jedna od poznatijih urbanih legendi je ona u kojoj je čovek pozvao vodoinstalatera da mu popravi cevi ispod sudopere. Ovaj je imao na sebi slične pantalone, kao što ih ima domaćin. Kada je domaćinova žena došla kući, njen muž se zatekao u WC-u. Videvši samo noge koje vire ispod sudopere, žena pomisli da njen muž nešto čačka oko sudopere, priđe mu i "po običaju" ga uhvati za međunožje. Vodoinstalter iznenađen, poskoči i udari glavom u cevi, toliko jako da se onesvestio. Brzo su pozvali hitnu pomoć, bolničari su ga stavili na nosila i pošli niz stepenice. Usput su slušali šta se desilo... i počeli su da se smeju . Toliko su se smejali da im je vodoinstalater pao sa nosila i slomio nogu. Kasnije je bio u nedoumici da li da tuži vlasnika stana, njegovu ženu, bolničare ili sve zaјedno.

Zabrinuta majka

Bracni par se vozio kasno kuci kada ih je zaustavila povredjena zena. Objasnila im je da je dozivela automobilsku nesrecu i da je njena beba ostala zarobljena u kolima. Covek je ostavio povredjenu zenu sa suprugom i otisao da pokusa da izvadi bebu. Kada je stigao do automobila video je par na prednjim sedistima. Bili su mrtvi. Beba je plakala na zadnjem sedistu i covek je uspeo, posle nekoliko pokusaja, da izvadi bebu. Vratio se do svog automobila i tamo zatekao suprugu samu. Kada ju je pitao gde je majka detea, ona mu je objasnila da je zena odmah otisla za njim da mu pomogne. Ostavio je bebu i vratio se da potrazi zenu. Nikoga nije bilo pored automobila ili u blizini. Posle duzeg vremena, shvatio je da je zena koja je umrla na prednjem sedistu zapravo zena koja ih je zaustavila trazeci pomoc.

Bebin most

U Dzordziji, tokom 19.veka, farmer i njegova zena su ocekivali rodjenje svog petog deteta. Farmer je znao da ne mogu hraniti i ovo dete, jer su usevi te godine bili izuzetno losi, a oni su i pored toga bili izuzetno siromasni. Kada je zena pocela da se poradja, farmer je pozvao doktora. Ali zena nije znala da su njih dvojica vec ranije napravili plan kako da se otarase deteta. Plan je bio da iznesu dete odmah po rodjenju a da majci kazu da je dete umrlo tokom porodjaja. Tako su i uradili.

Kada je te noci napustio siromasnu kucu, doktor je sa sobom poneo i malog decaka. Odneo ga je na obliznji most i bacio ga u vodu. Zena nikada nije saznala sta su farmer i doktor uradili.

Legenda kaze da tokom oblacne noci tokom punog meseca treba doci na most i parkirati na sredini mosta. Zatim u krug treba posuti puder za bebe. Tada se treba vratiti u automobil, ugasiti motor i svetla i sacekati nekoliko minuta. Tada cete cuti tihi plac bebe. A kada izadjete iz automobila, u krugu cete videti otiske decijih stopala.

Abigail

Abigejl je mala devojcica koja je ubijena u 19.veku. Zivela je u Plimontu, u Masacusetsu. Nikada nije imala dobar odnos sa majkom, ali se situacija dosta pogorsala kada je njen otac napustio kucu.

Otac je bio ribar i dosta svog vremena je provodio van kuce. Abigejl se uvek plasila ocevog odlaska jer je strahovala od majcine reakcije.

Jednog dana su se njeni strahovi i ostvarili. Otac se nije vratio kuci. Majka je krivila Abigejl za ocev odlazak i sav svoj bes je iskaljivala na detetu. Jedne noci, u nastupu besa, majka je izbola Abigejl.

Legenda kaze da ako stanete ispred nihove kuce i kazete "Abigejl, izadji da se igramo" na prozoru ce se pojaviti mala devojcica koja gleda ka moru i mestu odakle je njen otac poslednj put otplovio.

Bloody Mary - Krvava Meri

Krvava Meri je duh koji se pojavljuje u ogledalu nakon sto se njeno ime izgovori 3 puta. Cesto se ova igra igra na zurkama. Vecina ljudi koji su upoznati sa ovom legendom se zaustave pre nego sto izgovore ime poslednji put.

U nekim verzijama, ime duha je drugacije kao i broj koliko puta ime mora biti izgovoreno. Kao ime duha spominju se Black Agnes ili Hell Mary.

Igra ide ovako: Stane se ispred ogledala u zamracenoj sobi. Ime Krvave Meri se izgovori 3 puta nakon cega se njen lik pojavljuje u ogledalu. U nekim verzijama dozivanje Meri moze uspeti: samo u ponoc, za vreme punog meseca, onaj ko je doziva mora se vrteti u krug, njeno ime se mora izgovoriti 13 puta i pritom se mora drzati upaljena sveca.

U nekim verzijama, Meri je duh majke, cesto udovice, koja je ubila svoju decu. Takodje u nekim verzijama, Meri je duh mlade majke cija je beba ukradena. Ona je zatim poludela od bola i na kraju se ubila. Tada osoba koja priziva Meri mora reci: "Krvava Meri, ubio sam tvog sina." ili "Krvava Meri, ubio sam tvoju bebu."

Postoji i verzija price u kojoj se duh naziva Mary Worth. U ovoj verziji Meri je greskom optuzena da je ubila svoju decu. Prizivac mora izgovoriti reci: "Verujem u Meri Worth."

Ove igre su cesto test hrabrosti za onog ko je odredjen da priziva duha. Po legendi, Krvava Meri ce posle prizivanja ubiti onoga ko ju je prizvao. ubistvo je uvek opisano kao prilicno nasilno: Meri ce prizivacu iskopati oci, dovesti je do ludila ili je cak uvuci u ogledalo.

U nekim legendam, osoba koja je priziva, ne sme gledati direktno u Meri. Meri se pojavljuje iza prizivaca, pa je ta osoba moze gledati samo preko ogledala. Tada ce Meri toj osobi otkriti buducnost, posebno detalje vezane za brak i decu.

Mnogi veruju da je Krvava Meri povezana sa engleskom kraljicom Meri I. Ona je u istoriji poznata kao Krvava Meri. Kraljica je imala mnogo dece (17-oro), ali su sva umrla jos u detinjstvu. Po verovanjima, Meri je izludela zbog gubitka dece.

Krvava Meri se spominje u filmovima, crtanim filmovima i serijama. Sam ritual prizivanja je uzet za slicna prizivanja likova. Npr: Kendimen (Candyman) ili Bitldjus (Beetlejuice).

Sandman

Sandman je izmisljeni lik zapadnog folklora.

On posipa oci deci magicnim peskom kako bi ih uspavao. Donosi san i dobre snove. Kada se covek probudi u ocima ima krmelje koji su posledica peska u ocima.

U nekim delima Sandman je opisan kao zlo bice koje donosi kosmar i lose snove. Sandman prosipa pesak u oci dece koja ne zele da spavaju. Deci tada ispadaju oci, Sandman ih sakuplja a zatim nosi u svoju kucu na Mesecu. Njima hrani svoju decu.

Sandman je popularan lik koji se pojavljuje u vise romana, prica, pesama i filmova

Neke od pesama u kojime se spominje:

Metallica - Enter Sandman

Lordi - Blood Red Sandman

Blind Guardian - Mr.Sandman

Rammstein - Mein Herz Brennt

America - Sandman

Method Man - Mr.Sandman

Dobar rad

Student koji je bio u jednom bratstvu koje je cuvalo eseje i radove svojih ranijih clanova, naisao je na rad star nekoliko godina. Prepisao je rad i predao ga profesoru. Nekoliko nedelja kasnije profesor je vratio radove. Student je dobio A, a na papiru je pisalo "Kada sam napisao rad, dobio sam C. Ali sam oduvek smatrao da zasluzuje bolju ocenu".

Mamin mali pomocnik

Mala devojcica je gledala majku kako grdi svog malog sina koji se, po ko zna koji put, upiskio u pantalone. Majka mu je zapretila da ako to ponovi, ona ce mu odseci ono cime piski.

Nekoliko dana kasnije, majka se vratila iz kupovine a cerka je bila na ulaznom stepenistu drzeci krvavi noz u ruci: "Timi se ponovo upiskio, ali ne brini, uradila sam sve kako si rekla".

Bog ih je uzeo

Kada se macka jedne devojcice omacila, macici su posle nekoliko dana nestali. Kada je devojcica pitala majku sta se desilo sa njima, ona je samo rekla "Bog ih je uzeo".

Posle nekoliko meseci macka se ponovo omacila. Majka je devojcicu jedan dan poslala do prodavnice. Pre nego sto je krenula napolje, devojcica je htela da se jos malo poigra sa macicima. Ubrzo je zacula korake. Sakrila se ne zeleci da je izgrde sto jos nije otisla. Otac je usao u sobu noseci kantu sa vodom. Devojcica je gledala kada je njen otac stavio macice u dzak i udavio ih u kanti. Kasnije je devojcica upitala majku gde su macici, a ona je rekla "Bog ih je uzeo".

Posle nekoliko dana majka je krenula da se javi na telefon i zamolila je devojcicu da pripazi malog brata koji se nalazio u kadi. Posle par minuta majka se vratila u kupatilo, a devojcica joj je rekla "Bog ga je uzeo".

Zar ti nije drago sto nisi upalila svetlo?

Studentkinja se jedne veceri kasno vracala iz biblioteke u sobu. Kada je usla, svetlo je bilo ugaseno. U sobi se samo culo tiho stenjanje i pokreti na krevetu. Pretpostavivsi da je njena cimarka dovela decka, devojka je brzo pomerila ruku sa prekidaca za svetlo. Kako ih ne bi ometala, presvukla se u mraku, legla da spava i stavila slusalice na usi. Kada se ujutru probudila, okrenula se ka krevetu svoje cimerke... Na krevetu je bilo iskasapljeno telo devojke, krvi na sve strane a na zidu natpis, ispisan krvlju:

"Zar ti nije drago sto nisi upalila svetlo?"

Ukradena Zastava 128

Ovo je navodno pravi ogas koji je pre nekoliko godina objavljen u nekim nasim novinama. Nekoliko drugova mi je pricalo a evo uspela sam da ga pronadjem na netu...

Ukradena Zastava 128

Sto ne onu Vektru ili onog BMW-a od narko dilera iz ulaza do mene ? Kako ga samo upali, kad ga ja verglam po deset minuta ? Jel ti crkla guma ko meni prekljuce ? Jesi ukljucio grejanje kroz haubu, posto se sajla pokidala ? Dokle si stigao sa one tri litre u rezervoaru, nadam se do prve bandere, ruka ti se osusila !
Jel te zaustavio saobracajac sto nemas prednji desni zmigavac, nek ti polomi noge pendrekom! Jesi se naslusao muzike na onom jednom produvalom zvucniku, kasete se bas duuuugo vrte zimi, mozak ti kroz usi iscureo! Cigaru upali na auspuh posto nema upaljaca, k*** mi se napu***! Ispod desnog sedista imas dugme kojim mozes da prespojis bobinu, da ti ga ne bi ukrali, ukrali ti lesinu dabogda!
Kad pada kisa ti stavi rukavice jer se skida ono crno sa volana, mutna te voda izbacila! Pazi da ti ne polome brisace (imas rezervne u gepeku). Kocnicu pritisni dvaput brzo, ili jednom al` do daske, ne bih zeleo da ne mozes da zakocis na vreme pred grotlom pakla i tamo goris dok ti 128 demona cereci iznutrice do kraja vecnosti ! Sto me mrzelo da stavim jastuce sa iglama i udicama na vozacevo sediste, bar bih postedeo svet tvog prokletog poroda, ziv se ucrvljao da se ne ucrvljas, gubom kaslj'o, krv ti se gnojila! Stic'e tebe kletva najstrasnija, gde pokrade postena coveka, kugom ti se seme zatrovalo, krvi pis'o, gnoja proljevao!
P.S. Ako neko vidi krem zastavu 128 registracije BG-192-523 neka je polije benzinom i zapali.

Jare

Ovu pricu je ispricao दृग je baba slusala pricu od svog kuma kome se sve to desilo. Desava se negde u Bosni.

Covek je jednu noc, tacnije pred samo jutro, krenuo kuci vozeci bicikl. Na sredini puta je ugledao malo belo jare. Covek je sisao sa bicikla i krenuo da ga doziva. Uhvatio ga je i stavio sebi u krila, a zatim nastavio voznju. Usput je tepao jaretu, koje je posle svih lepih reci postajalo sve teze i teze. Odjednom se jare okrenu ka coveku i rece mu "Kome si ti to tepao? Ko je jare malo? Sad ces da vidis kome si to govorio." Covek je od straha poceo da brze okrece pedale, ali bicikla nije htela da krene. Kada je poslao pretesko da okrece pedale on je sisao. Jare je i dalje nesto pricalo, a onda je ucutalo kada se iz sela zacuo petao. Tada je jare reklo "Imas srece sto je onaj idiot zapevao inace bi video svog Boga". U tom trenutku je i nestalo. Covek je uzeo biciklu, potpuno polomljnenu. Kuci je stigao skroz pocupan, pocepan i prestravljen.

Smrt stopera

Ovu pricu mi je ispricao ortak, cuo je od svog oca, a prica se desava u caletovom rodnom selu. Ne znam koje je selo u pitanju, ali mislim da je u pitanju okolina Valjeva.

U selu je umro covek i rodbina je naravno pocela pripreme za sahranu. Dvojica ljudi su otisli do najblizeg pogrebnog preduzeca i kupili sanduk, a kupili su jos dosta stvari koje su bile potrebne za sahranu. Sanduk su natovarili na kamion i krenuli ka selu. U putu ka selu pocela je da pada kisa. Dok su se vozili primetili su coveka koji stopira i naravno stali mu kako ne bi cevok cekao na kisi ko zna koliko jos dugo. Covek je posao u kabinu a oni su mu objasnili da nema mesta u kabini zbog stvari pa ako mu ne smeta da sedne pozadi. Upozorili su ga da je pozadi sanduk, kako se ne bi uplasio. Covek, posto nije bio plasljiv, zahvalio se ljudima i seo pozadi. Posto je kisa pocinjala sve jace da pada, a na kamionu nije bilo cirade, covek je otvorio sanduk i legao unutra. Nastavili su voznju i posle nekoliko kilometara ponovo su naisli na stopera. Ponovo su stali i objasnili coveku da moze jednino u prikolicu. Rekli su mu da je pozadi sanduk ali da ima vec jedan covek pozadi pa da mogu da pricaju. Stoper se popeo u prikolicu i seo. Posle nekoliko minuta, covek koji je lezao u sanduku je pomerio poklopac i upitao svog novog saputnika:

- Prijatelju, jesmo li stigli?

Covek se uplasio, skocio iz prikolice i poginuo.

Devojcica U Noci

Ova prica je iz Sremcice. Takodje, preuzeta negde sa neta...

Devojka je krenula kuci oko 23h. Bila je kod druga pa je on izasao da je isprati...

Kada se decko vracao kuci sa stanice, prolazio je kroz slabo osvetljenu ulicu. Sa jedne strane su bile kuce, a sa druge strane puta njive i livade...

Dok je isao ulicom video je devojcicu od 5-6 godina. Devojcica je imala plavu kosu, vrtela se oko sebe, gledala u nebo i nesto mrmljala... Njemu je odmah bilo neobicno sta malo dete radi napolju samo i to jos skoro u ponoc. Prosao je pored nje, ali ga je i dalje zanimalo ko je ona jer je ranije nije video u komsiluku. Okrenuo se da je ponovo pogleda... Samo devojcica vise nije bila na ulici, vec u dvoristu jedne kuce. Ali, ograda i kapija su bile visoke oko 1,5m, svetla u kuci pogasena i nikoga nije bilo u dvoristu da je pusti unutra... Takodje, bila je na mestu koje je bilo prilicno udaljeno od mesta gde je stajala kada ju je decko prosao, tako da za to kratko vreme sigurno ne bi uspela da predje taj put.

Decko se uplasio i ubrzao... Ipak, radoznalost ga je naterala da se ponovo okrene. Devojcica je ovog puta bila na drugoj strani ulice, na sredini jedne njive, dosta udaljene od dvorista. I dalje se vrtela u krug i gledala u nebo... Decko je nastavio jos brze da koraca a kada se okrenuo ponovo, devojcice vise nije bilo...

Legenda iz Valjeva

Covek se sam vracao kuci i na jednoj livadi video je, obasjano mesecinom, malo jare. Malo se iznenadio, pomislio da se jare izgubilo, a onda poceo da ga zove, sigurno u nameri da ga odnese kuci... Cucao je tako i zvao jare "Dodji jare, dodji ovamo..."

A onda se jare okrenulo, pogledalo ga pravo u oci i dubokim glasom reklo "Dodji ti ovamo!"

Ovo se cesto prica

U pitanju je Vojvodina.

Zena se vracala kuci kada je primetila da je prate 2 zene. Bile su to visoke zena, bledih duguljastih lica, potpuno iste - kao bliznakinje. Bile su obucene u duge mantile i sa sesirima. Zena je tada ubrzala i kada je stiglla u dvoriste okrenula se da vidi da li su i dalje iza nje. Kroz odskrinutu kapiju je videla da obe zene imaju kozije noge. Zena je bila ubedjena da su je pratile 2 smrti.

Decko koji je napisao ovu legendu, ubrzo je cuo od druga slicnu pricu. Njemu je deda ispricao:

Dok je vozio kasno nocu, zaustavile su ga 2 zene. Covek ih je primio u kola. Bile su obucene u duge mantile i sa sesirima. Dok su ulazile u kola primetio je da imaju kozije noge. Nije nista rekao, odvezao ih je do mesta gde su putovale i one su izasle.

Kasnije, takodje na jednom forumu, devojka je ispricala iskustvo njene drugarice:

Devojka se vozila kasno nocu sa roditeljima koji su bili na prednjim sedistima. Dok su putovali primetili su devojku, plavusu, u dugom crnom kaputu. Isla je pored puta, ali kao da je tesko hodala. Stali su da je pitaju da li joj je potrebna pomoc. Majka devojke, koja je sedela na suvozacevom sedistu, otvorila je vrata i krenula da nesto upita devojku. Osetila je udarac kopita u grudi, a devojka se okrenula ka njoj. Zena je kasnije ispricala da je njeno lice bilo izmedju ljudskog i kozijeg. Zena se, uplasena, proderala na muza da vozi dalje i on je odmah dodao gas, tako da nikada nisu saznali sta je to bilo.

Prizivanje Duhova

Devojci je ovo ispricala majka:

Kada je bila mladja, odlucila je da sa najboljom drugaricom priziva duhove. Namestile su case, slova i sve kako su cule da treba. Odlucile su da dozivaju njenog dedu. U tom trenutku dok su one dozivale duha, u jednoj od susednih soba je spavala njena baba. Devojke su pocele sa prizivanje... Odjednom je u sobu uletela baba i pocela da vice da prestanu sa tim sto rade, iako zena nije ni znala sta je u pitanju. Uglavnom, kada su one prekinule, baba im je rekla da je sanjala san u kome joj se javio muz, deda kojeg su devojke dozivale, i rekao joj da ode i kaze da ga ostave na miru, da ga ne uznemiravaju vise. Baba se odmah probudila i dosla kod devojaka i prekinula ih.

Legenda iz Apatina

Ovo je prica iz sela pored Apatina.

Desilo se da su jedno vreme bebe u selu masovno umirale. U selu je takodje ziveo covek za koga su svi govorili da je cudak i svi su ga se bojali.

Jedne veceri, nekoliko puta su uspeli da povrate bebu koja se gusila. Majci bebe su zatim rekli da namaze bebi na grudi i vrat neko ulje koje se tada koristilo za kola i slicno... Zeleli su da saznaju sta se desavalo (kako, ne znam). Majka je to i uradila. To vece je beba ponovo pocela da se gusi, pokusali su da je spasu ali nisu uspeli. Iz nekog razloga, majka je izasla iz kuce i otisla kod tog cudaka. Kada je otvorio vrata, na brkovima je videla ulje koje je namazala bebi na telo...

Legenda iz Apatina

Ovo je prica iz sela pored Apatina.

Desilo se da su jedno vreme bebe u selu masovno umirale. U selu je takodje ziveo covek za koga su svi govorili da je cudak i svi su ga se bojali.

Jedne veceri, nekoliko puta su uspeli da povrate bebu koja se gusila. Majci bebe su zatim rekli da namaze bebi na grudi i vrat neko ulje koje se tada koristilo za kola i slicno... Zeleli su da saznaju sta se desavalo (kako, ne znam). Majka je to i uradila. To vece je beba ponovo pocela da se gusi, pokusali su da je spasu ali nisu uspeli. Iz nekog razloga, majka je izasla iz kuce i otisla kod tog cudaka. Kada je otvorio vrata, na brkovima je videla ulje koje je namazala bebi na telo...

Legenda iz Vojvodine.

Ova legenda je iz Vojvodine, nazalost ne znam tacno mesto.

Ljudi su govorili, pre nekih 8-9 godina, kako na pijaci vidjaju malu devojcicu. Devojcica ima belo lice i kosu (najverovatnije plavu kosu). Najvise se pojavljivala na pijaci, pa smatraju da je tu umrla. Takodje se veruje da je Nemackog porekla, jer su u tom kraju najvise ziveli Nemci, Jevreji i Grci. Devojcica se ponekad pojavljivala i u okolnim ulicama gde je pratila starije muskarce dok su se vracali kasno kuci. Dugo bi isla za njima, a onda odjednom nestala...

Legenda iz Vojvodine - Od Alistera!

Evo ti jedna priča iz severa Vojvodine.

Priču mi je ispričala majka posle smrti njenog oca.

Priča počinje nekih 40 godina unazad. Elem kao i svi na selu u to vreme, moj deda je imao dva konja koje je obožavao. Dosta krupni, snažni muranski konji - Mirza i Liska. Nikada nije rekao odakle ih je nabavio. Svako jutro kada bi otišao u štalu zatekao bi čudan prizor. Grive na oba konja su bile upleten oko jednog struka slame i to na čudan način. Bez vezivanja, bez ičega da ih drži, stojale su tako upletene. Na dodir su se odmah rasplele i vlat slame bi pala na zemlju. I to se dešavalo svako jutro, godinama. Jedno veče se probudi on i pogleda u sat. Ponoć je prošla, napolju mesečina, sjajno skoro kao dan. Obuče se, izađe i zaputi se pravo u štalu. Kada je stigo da ulaza, zastao je uplašen. U štali su bile tri devojke oko kojih je blistala bela svetlost ( tako ih je on opisao). Jedna je držala jabuku koju je u tom trnutku davala konju dok su druge dve pravile pletenice od slame i grive. Kako je on zastao u dovratku tako su se i one okrenule prema njemu. Devojka koja je držala jabuku je samo pokazala prstom prema njemu. Nije čuo nikakav zuk ali je u mislima čuo: Odlazi!!!. To jutro ga je supruga zatekla obučenog u krevetu u nekoj vrsti transa. Nije mogao da govori niti da se pomera. Bio je i lekar koji nije znao šta se događa. Treći dan je ustao kao da se ništa nije desilo ali od tog momenta nikada posle 9 sati nije izlazio iz kuće. Inače ovu priču je ispričao mojoj majci par meseci pre svoje smrti. Inače, kada sam odlazio na raspust kod njih, strogo mi je bilo zabranjeno da izlazim iz kuće posle 9 sati uveče !!!

Legenda iz Valjeva

Ovu pricu smo prepricavali jos kao klinci i to je jedna od retkih kojih se secam. Znam da je svako ko bi hteo da isprica neku legendu naseg grada pocinjao sa ovom pricom.

Jedan covek je odlucio da sagradi kucu i unajmio je nekoliko dobrih majstora koji su ubrzo dosli sa ekipom radnika i poceli gradnju. Majstori su dugo radili i u dogovoreno vreme su zavrsili kucu. Ali covek je iz nekog razloga odbio da im isplati ostatak novca... Majstori su sve pokusavali, ali on nije hteo da plati.

Zbog toga je jedan do glavnih majstora otisao na obliznje groblje, izvukao ekser iz krsta koji je bio na grobu nekog deteta i zakucao ga u gredu na tavanu kuce. Majstori su zatim otisli i vise nisu trazili novac.

Covek se ubrzo uselio u novu kucu. Ali od prve veceri, kada bi legao da spava, kasno nocu bi poceli da se cuju krici i plac deteta. Covek je pokusavao da se otarasi te pojave, ali mu nije uspevalo. Na kraju je odlucio da proda kucu.

Kucu je kupio covek koji se tek doselio u grad. Isplatio je sav novac prethodnom valsniku i uselio se. Ali njegove muke tek tada pocinju. Svake veceri, kasno nocu, poceli bi plac i krici deteta. Covek je pretrazivao kucu, ali nista nije nasao. Na kraju je pokusao da razgovara sa starim vlasnikom, a posto ni to nije pomoglo, odlucio je da sazna sve o kuci. Posle duge potrage uspeo je da pronadje jednog majstora koji je radio na izgradnji, a on ga je uputio na glavnog majstora. Kada je glavni majstor cuo o cemu se radi, zatrazio je od novog valsnika da mu isplati novac koji mu duguje stari vlasnik za izgradnju. Covek je na kraju to i ucinio. Majstor je tada otisao na tavan, izvadio ekser i vratio ga na krst odakle je i uzet.

Od te noci, prestali su krici i plac deteta.

Legenda iz Vojvodine

Jedna zena je stalno sanjala da umire na pruzi, smrskana pod vozom. Zato nikada nije ni prelazila obliznju prugu. Posto je imala ceste glavobolje, otisla je kod doktora koji je, posle pregleda, ustanovio da ima tumor na mozgu.

Jednog dana dok se vracala od komsinice, resila je da predje prugu misleci da nema nikakve opasnosti. Ionako je vec umirala. Kada je stigla na prugu, pogledala je na obe strane - voza nije bilo.

Nasmejala se i krenula preko pruge.

Kasnije su pronasli njene ostatke pored pruge, unakazene od udarca voza.

Samo sto voz tom prugom nije prolazio 20 godina...

Kada mrtvi pozovu...

U srpskom narodu postoji verovanje da kada sanjate neku osobu koja je umrla, a ta osoba vas zove po imenu u snu, niposto se ne smete odazvati.

Ako se odazovete - umrecete!

Veruje se da vas ta osoba zove na drugu stranu.

Polaganje preko poste

Student je polagao test ali nije znao nijedan odgovor. Na jednom od svojih papira je napisao pismo majci u kojoj je obavestava da je odlicno uradio test i gde joj objasnjava da uziva na casovima i predavanjima. Zatim je taj papir predao. Posle casa je na drugom papiru napisao odgovore i poslao ih pismom majci. Kada je profesor otkrio studentovu "gresku", pristao je da pregleda rad cim ga studentova majka posalje nazad.

Sva moguca pomoc

Profesor je obavestio studente da na sledecem, poslednjem, ispitu mogu koristiti bilo sta sto mogu uneti u ucionicu. Kada je dosao dan ispita, jedan od studenata je usao noseci na ledjima studenta koji je diplomirao prethodne godine.

Medeno dete

Dok su razgledali nacionalni park, bracni par je primetio medveda koji je bio u blizini. Smislili su kako da slikaju savrsenu fotografiju. Lice svog deteta su namazali sa malo meda kako bi namamili medveda da polize med.

Medved je pojeo med...

Zajedno sa detetovim licem.

Beba Djavola

1889.godine u Cikagu Dzejn Adams i Elen Gejts Star su osnovale kucu Hull (Hull-House) koja je postala poznata po tome sto je postala prihvatiliste za siromasne imigrante: Italijane, Irce, Ruse, Grke, Poljske Jevreje, Nemce...

U prihvatilistu su postojali vrtic, umetnicka galerija, biblioteka, skola, pozoriste...

Hull je imao oko 13 zgrada.

Na pocetku 20.veka (neki izvestaji navode 1913.godinu) pronela se glasina da je deformisana beba ostavljena na pragu Hull-a. Za nesrecno dete su cak govorili da je sin Djavola. Imao je rogove, zasiljene usi, rep, krljust po kozi, mogao je da hoda, govori i leti jos od samog rodjenja.

Ljudi su sa svih strana navirali u Hull kako bi videli dete.

Postoji nekoliko legendi o rodjenju djavolske bebe i sve se razlikuju jer su ih govorile razlicite etnicke grupe.

Po legedni koju su prepricavali Irci i Italijani katolici, bebu je rodila devojka koja se udala za ateistu. U toku trudnoce, buduca majka je u kuci okacila sliku Device Marije. Muz je pocepao sliku kada ju je video i zakleo se da ce pre prihvatiti djavola za dete nego ikonu u kuci.

Po legendi koju su pricali Jevreji, beu je rodila zena koja je lagala rabina i predstavila svoje drugo dete kao prvorodjeno, ne spominjuci prvo dete koje je rodjeno u vanbracnoj zajednici. Njeno trece dete je bila beba djavola.

Dzejn Adams je bezuspesno pokusavala da ubedi ljude da nikada nije ni postojala ta beba.

Ipak, legenda i dalje zivi...

Guma

Nekoliko prijatelja je propustilo ispit i odlucili su da kazu profesoru da im je pukla guma i da zbog toga nisu mogli prisustvovati. Profesor je prihvatio njihov izgovor. Kada su dosli da rade nadoknadni test, profesor im je predao papir sa pitanjima.

Jedino pitanje je bilo: "Koja guma?"

Poruka ispod markice

Tokom rata jedan vojnik je pisao majci svake nedelje kako bi znala da je dobro i da je ziv. Jedne nedelje pismo nije stiglo i majka je pocela da brine. Posle par dana dobila je pismo od vojske u kome je obavestavaju da je njen sin zarobljen od strane neprijatelja. Sa mnogo drugih vojnika se nalazio u kampu ratnih zarobljenika. Posle nekoliko nedelja, napokon je dobila pismo od sina: " Draga mama, nemoj da brines zbog mene. Ovde se dobro odnose prema nama. Bicu pusten odmah po zavrsetku rata. Pobrini se da mali Tedi dobije markicu za njegovu kolekciju. Voli te tvoj sin". Zena je bila presrecna, ali i zbunjena jer nije znala ko je "Mali Tedi". Odlucila je da skine markicu i pogleda je. Kada je to i uradila, nasla je sitno napisane reci na pozadini markice: "Odsekli su mi noge".

Ovo je jedna od starijih urbanih legendi. Popularna je tokom svakog Americkog rata, a posebno je bila popularna za vreme rata u Vijetnamu.